Дарко Лазаревић (II2), освојио је награду на конкурсу Пословице – ванвременске мудрости, који је организовало удружење Нови Сад омладинска престоница Европе – ОПЕНС у партнерству са Градом Новим Садом, Градском управом за спорт и омладину, Владом АП Војводине, Покрајинским секретаријатом за спорт и омладину, Покрајинским секретаријатом за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Покрајинским секретаријатом заобразовање, прописе, управу и  националне мањине-националне заједнице и Матицом српском. Креативнији део награде јесте ОПЕНС-ова иницијатива да се најуспешнији радови употребе за сценарио кратких анимираних филмова који ће се реализовати у сарадњи са јавним сервисом Радио-телевизије Војводине. Право учешћа на конкурсу су имале све средње школе на територији АП Војводине.

Кратке приче су се писале на теме следећих народних пословица:

  1. Зло је ко не зна, а учити се не да.
  2. Кад се једе и пије, онда је доста пријатеља.
  3. Ако је црн, није ђаво.

За сваку од ове три теме (пословице) награђен је по један рад.

Дарко Лазаревић је освојио награду са причом на тему Кад се једе и пије, доста је пријатеља. Његов ментор је била наставница српског, Мирјана Божајковић . Свечана додела награда је одржана 9.12.2021. у Великој сали Скупштине АП Војводина. Церемонији су присуствовали Дарко Лазаревић са својом менторком и директорком Снежаном Ивељом.

У наставку прочитајте Даркову причу.

Кад се једе и пије, доста је пријатеља, Дарко Лазаревић, II2, Мирјана Божајковић, Техничка школа „9. мај“ Бачка Паланка

У једној малој вароши где се сви познају, живео је један пекар који се звао Жика. Жика је живео један скорман живот, није имао ни жену ни децу. У вароши био је вољен и драг, сваког је познавао а и свaко је за њега чуо. Имао је једног најбољег пријатеља по имену Радоје. Њих двојица били су нераздвојни, познавали су се од још малих ногу. Пре подне Жика би радио у пекари, а после посла би време углавном проводио са најбољим пријатељем. Стално су зајeдно ишли на пецање, куглање, у позориште и картање у локалном кафићу.

Једног дана после посла Жика је, као и сваки пут, уобичајено свратио до киоска како би одиграо игру на срећу, али овај дан се разликовао од свих претходних. „Коначно!“, узвикнуо је Жика усхићено, док је гледао листић који је носио читаво богатство. Исти дан вест о добитку у вароши је одјекнула брзином светлости, а Жика је убрзо потражио свог пријатеља. „Пријатељу, замисли постао сам богат!“, саопштио му је Жика. „Пријатељу, тако ми је драго због тебе!“, искрено се обрадова Радоје, те заједно одоше у кафић како би прославили добитак.

Сутрадан ујутро Жика је свратио до своје пекаре како би дао отказ. Већ исти дан себи је купио нову кућу на три спрата, а свом пријатељу купио је нови мотор. Жика је био помало збуњен приметивши да га, скоро сваки пролазник у вароши љубазно поздравља и честита му, али на то није обраћао превише пажње. Своје богатство трошио је на нова одела, скупе ресторане и нове аутомобиле. Где год да се појавио, био је добродошао и дочекан са осмехом. Једнe вечери, кад су Жика и Радоје отишли у позориште, на благајни уочили су једног човека који није имао новца за карту. Приметивши то, Жика је одмах реаговао плативши карту и за њега, затим се окрену ка реду узвикнувши балгајнику: „Вечерас свима ја плаћам карту!“ Тиме је обрадовао све присутне који су му се уз осмех захваљивали. Сутрадан у сличној ситуацији једном човеку је купио нову обућу, па следећем сако, па опет следећем приколицу и тако из дана у дан… Радоје, схвативши да ако овако настави,  Жики се не пише добро, рече му: „Жико, успори мало, нису ти баш сви пријатељи!“, рече Радоје. Дао му је искрен и пријатељски савет. Жика, чувши то, осмехну се и рече: „Ма дај, немој којешта да причаш! Сада имам довљно новаца да могу сваком да помогнем“. Радоје, разочаран поступком пријатеља, сутрадан је покушао поново да му помогне, али безуспешно.

Након неколико дана, како се није ни чуо ни видео са Жиком, Радоје је решио да обиђе пријатеља. Жика није био код куће, па се упутио у кафић у који су он и Жика већ годинама одлазили. На путу до кафића, преко пута, угледао је групу људи. Пришавши, видео је да су у питању људи високог сталежа изузетно лепо обучени и насмејани. Боље погледавши, међу њима уочио је и Жику који се налазио у центру те групе, отмено обучен и некако чудног држања, готово господског. Радоје, кад је видео да га је Жика уочио, махнуо му је и почео је да га дозива: „Жико, Жико! Чујеш ли ме?“ Жика, погледавши у њега, само је скренуо поглед,наставивши разговор са својим новим друштвом. „Не могу да верујем да се прави да ме не познаје“, рече Радоје за себе. Очајан и разочаран, вратио се кући и одлучио да оде из вароши на неколико дана.

Жика се сваки дан проводио са својим новим друштвом, излазећи по отменим ресторанима, изложбама и операма. Једне вечери у ресторану са својим новим друштвом Жика је вечерао. Уз добру атмосферу и смех, један од присутних упита: „Жико, имаш ли нешто новаца да ми позајмиш?“ Проверивши џепове, Жика је одговорио: „Немам код себе, сачекај да скокнем до куће, па ћу ти донети“. Напустивши ресторан, Жика је брзо одјурио до своје куће по новац. Кад је стигао кући, отваравши сеф, схватио је да је сав новац нестао. Одмах је почео да претура по сефу, гледа испод кревета, проверава џепове од сакоа, али новца није било нигде. „Не могу да верујем! Где је нестао сав новац?!“ Убрзо се вратио у ресторан, разочаран и као покисао, пришао је столу и погнуте главе пред свима реко: „Немам више новца! Опљачкали су ме!“ Убрзо потом је цело друштво устало од стола и отишло…

Ујутро, након ноћи проведене на улици где је дуго размишљао, схватио је своју грешку. „Како сам наиван испао…“, сам себи је говорио док је ишао ка пекари. Пред пекаром, угледавши газду, стао је и очајнички  почео да моли: „Молим Вас примите ме назад! Погрешио сам“. Колебајући се, газда једва пристаде да поново запосли Жику. Освеживши се и примиривши се, бацио се на посао. Тек што је почео с радом, зачуло се звоно на вратима пекаре. Окренувши се, Жика угледа Радоја и узвикну: „Пријатељу!“ и полете му у загрљај. „Опрости ми, пријатељу, молим те!“, рече Жика. Радоје се само осмехну и рече: „Наравно, стари пријатељу“. Био је свестан Радоје да је Жика схватио своју грешку и научио своју лекцију. Схватио је да су његови нови пријатељи били уз њега само док је било храме и пића…