Боб Дилан је имао компликован однос са медијима, најблаже речено. У почетку каријере је користио медије на разне начине како би створио чудног и врло занимљивог лика. Говорио би им лажи и полуистине о својој биографији да би створио другачију слику себе, жестоко инспирисану Вудијем Гатријем, који је такође користио медије да би од свог имена направио легенду. Затим је Дилан постао глас своје генерације и предводник контракултуре у Америци. Али такав статус носи са собом неку тежину и одговорност, као што су непрестани интервјуи и пресконференције. Зато је Дилан одлучио да прилази медијима и одговара на питања скроз другачије од уобичајеног. Најбољи пример овога је позната конференција за новинаре у Сан Франциску из 1965.

Та конференција је била сат времена Диланових саркастичних одговора, као и многих заобилажења одговора у потпуности. Али зашто је та конференција још битна. На, отприлике, половини конференције један новинар пита Дилана: ,,Ко је Господин Џонс?“ На шта Дилан одговара: ,,Сигурно вам нећу рећи његово име, тужиће ме!“ Наравно мисли се на песму ,,Ballad Of A Thin Man“ тј. балада танког човека. Та песма је мрачно критиковање медија и шире јавности коју она представља. Хајде мало боље да погледамо.

Пре него што уђемо дубље у песму нешто да напоменем, ми идаље не знамо ко је Господин Џонс. Током година, Дилан је много пута одговарао на питање о идентитету овог лика. Рекао је да је Господин Џонс неко ко само поставља питања, рекао је да је то потрчко, затим човек који забада нос тамо где му није место, чак је рекао да више људи чини Господина Џонса. Али ово није зауставило људе да спекулишу и сумљају. Најприхваћенији као и одговор који има највише смисла је да су то двојица музичких новинара. Један је Макс Џонс, који је писао за ,,Melody Maker Magazine“ 60их година, и у току једне конференције Дилан је питао где је он. Други је Џефри Џонс који је цео свој живот тврдио да је он прави Господин Џонс иако то Дилан никад није потврдио, нити демантовао. Џефри је писао за ,,Time Magazine“ средином 60их. Имао је контакт са Диланом након Дилановог, сада већ чувеног, првог електричног концерта за време Њупорт Фолк Фестивала. Имао је за циљ да интервјуише Дилана, али, ако је његова тврдња истинита, интервју је прошао ужасно, а Дилан је био толико разочаран да је написао песму о њему.

Али по мом мишљењу, најбољи одговор на то питање је дао Дилан лично. Док је причао са својим биографом Робертом Шелтоном, Дилан је рекао: ,,Могао бих да кажем ко је Господин Џонс у мом животу, али свако има свог Господина Џонса!“ Дилан не мисли да сви имају медије у свом животу, него да је свако имао неког у животу ко је био медија. За Дилана, медији су људи који не знају ништа о њему и његовој поруци. Људи који га запиткују око његових ставова и веровања, неразумевајући одакле они долазе, аутсајдери укратко. Медији су били стари људи који су осуђивали младеж због својих покрета и веровања, уместо да покушају да разумеју зашто то раде, и да прихвате промену.

Када је почео да пише ову песму, Дилан је изабрао занимљив прилаз самој теми. Написао ју је у другом лицу. Дилан од своје публике прави Господина Џонса, док себе поставља у улогу наратора, и шета Господина Џонса кроз мрачне и збуњујуће сцене. А и музика лепо пристаје оваквој нарацији. Дилан је узео део из песме легендарног Реја Чарлса.

Док у позадини, језиве оргуље Ала Купера стварају страшан амбијент. Стварно имате осећај као да улазите у изоловану собу, пуну дима и непознатих чудних људи. Баш то говори и први стихови: ,,Ти улазиш у собу, с оловком у руци, видиш некога нагог, и питаш ко је тај човек?“ Ови стихови само дају потпору теорији да је Господин Џонс новинар, јер ,,улази у собу са оловком у руци“. Прве две стофе су сличне. Врло нереалне са чудном логиком, и мноштвом питања на које Дилан одговара даљим питањима. ,,Неко показује на тебе и говори ,,Његово је“, ти питаш ,,Шта је моје“, а неко трећи говори ,,Па шта јесте?“ Постаје јасно да је Џонс ушао у свет који не разуме, у свет у којем је он странац. То говори чак и рефрен. ,,Ти знаш да се нешто дешава, али не знаш шта тачно, зар не, Господине Џонс“.

У трећој строфи Господин Џонс гледа људе за које он сматра да су лудаци, али човек му прилази и даје му кост. Дилан показује да су ти људи на ивици друштва, а Господин Џонс их морално осуђује, ипак, они хуманизују Господина Џонса. ,,А ти кажеш ,,Немогуће“ док ти он даје КОСТ“. Затим следи јако занимљива строфа. Дилан описује Џонсов живот, с огромном количином сарказма. Показује како је Господин Џонс поштован у високом и образованом друштву, професори га поштују, а он води теме са адвокатима. ,,Био си са професорима, сви они воле твоје погледе, причао си са научницима и адвокатима о губавцима и пропалицама, прочитао си све књиге Ф. Скот Фицџералда“. Није случајно спомињање Ф. Скот Фицеџералда. Он је добар и занимљив аутор, који је много слављен, поштован и спомињан у високом друштву. За време свог живота написао је само 4 завршене књиге, па није тешко све их прочитати. Фитцџералд је написао књигу ,,Велики Гетсби“ која управо говори о човеку који се прави да је члан високог друштва иако тамо уопште не припада.

Балада танког човека је препуна метафора, алегорија и приказа слика које имају различита значења у различитим културама. Као на пример када у петој строфи Дилан описује гутача мачева. Он носи високе пете и издиже се пред Господином Џонсом. ,,А он говори ,,Ево твог грла назад, хвала на позајмизи“. Господин Џонс жели да упери прстом и смеје се лудацима, али он сам и јесте један. У шестој строфи видимо шта Дилан жели од Господина Џонса. ,,Ти си крава, или дај ми млеко, или иди кући“. За Дилана медији су неопходни како би могао да прошири своју поруку. Али му је мука да гледа медије који мисле да је њихов однос нешто више од тога.

На крају враћамо се на почетак. Господин Џонс улази у собу. ,,Улазиш у собу, и као камила се погрбиш, стављаш очи у џепове и свој нос у земљу“. И на крају Дилан говори како би казнио Господина Џонса. ,,Ти би требало да стално носиш слушалице“. Као и већина ствари у овој песми, ова фраза има двоструко значење. Требао би да слуша оно о чему пише. Али би требао и да се изолује од остатка света.

Балада танког човека је моја омиљена Диланова песма, као и једна од најтежих и најмрачнијих песама Диланове каријере. Она ствара једну рупицу, кроз коју можемо да завиримо у Диланову главу, да видимо кога он сматра непријатељем и како он мисли да његов непријатељ види свет. И на крају, иронија целе песме је да Дилан прозива медије како питају превише питања, а самом песмом је створио још хиљаде нових на које идаље чекамо одговор.