Ако бисмо назвали Џимија Хендерикса легендом гитаре, то би била увреда за многе људе. Мало je гитариста, ако и један, променило начин на који гледамо овај инструмент као он. Пре Хендрикса електрична гитара је још тражила свој глас на растућој рок сцени, а после њега постала синоним за гореспоменути жанр као и многе друге поджанрове. Његово виртуозно свирање, подизање техничких граница инструмента на максимум, и његово писање песама у којима се гитара користи на још чуднији и луђи начин. Хајде мало боље да погледамо зашто, скоро 50 година након његове смрти, већина људи гледа на Џимија као на најбољег гитаристу који је икада живео.

Ово што сте управо чули је песма ,,Purple Haze“, која је, за већину људи, била прва ствар коју су чули од Џимија Хендрикса. Она је прва песма са северноамеричког издања деби албума Џимијевог бенда ,,Jimi Hendrix Experience“, под називом ,,Are You Experienced“. Док је прва песма са интернационалног издања била ,,Foxey Lady“.

Ако је иједна од ове две песме била ваш први контакт са Хендриксом, имали сте представу какав је његов звук. Обе песме имају његову препознатљиву гитару, гласан звук, и разне психоделичне ефекте. Али оно што је најзанимљивије у вези с овим песмама, јесу Хендриксови акорди, специфично један акорд. Обе ове песме су написане око тог једног акорда а то је доминантни седми повишени девети акорд. Док данас ипак много људи преферира краће име, Хендрикс акорд. Хендрикс није први који је користио овај акорд, али га је он растегао до максимума и начинио га легендарним. А тајна у њему је однос између приме и терце за октаву више.

У западној музици се користе трозвуци, од којих су два главна, дурски и молски трозвук, који се састоје од приме, терце и квинте. У дурским трозвуцима између приме и терце имају 4 полустепена, док у молском имају 3. Па на пример у ако је Е-дур трозвук, нота Е је прима а нота Гис терца, док у Е-мол трозвуку, нота Е је прима а нота Ге терца. Хајде да погледамо како изгледа Хендрикс акорд у Е-дуру. Скроз лева тачка је нота Е, то јест прима, а друга с лева Гис, то јест терца. Али шта је та нота скроз десно? То је Ге! Што значи да у једном акорду имамо и дурску и молсу терцу. Да су ове две ноте једна поред друге, то би звучало лоше и јако непријатно, али пошто су удаљене звуче задивљујуће и абнормално.

Наравно, није само Хендрикс акорд заслужан за тако добар звук који је Хендрикс поризводио. Али је само пример онога што га је одвајало од осталих. Хендрикс никад није био задовољан лаким свирањем, и увек је хтео да изненади сваког ко га је слушао. А једна од техника које је користио јесте повлачење жица. Повлачење је кад гитариста повуче жицу са њеног уобичајеног места, чиме мења тон. Као и код Хендрикс акорда, многи су користили повлачење пре њега, али нико их није користио на исти начин на који је Хендрикс. Уместо да користи повлачење као акценат на одређене ноте, он је унео повлачење у своју технику солаже, и многе његове солаже као темељ имају повлачење, и не би звучале исто без те технике. На његовом првом албуму, савршен пример примене ове технике је песма ,,Red House“.

Ако одемо до његовог другог албума ,,Axis: Bold As Love“ видимо како наставља истим стопама. Невероватна солажа и акорди који скроз одскачу од остатка музичке сцене. Послушајмо ,,Spanish Castle Magic“ где користи повлачења, закуцавања, и окидања да би створио ненадмашив звук.

Иако му је соло гитара невероватно добра и импресивна, ја мислим да је чак и боља ритам гитара, која стварно сија у најјачем светлу на његовом другом остварењу. Погледајте главну и истоимену песму са овог албума.

Уместо да буде задовољан свирајући лагане акорде упоред са бас-гитаром и бубњевима, Хендрикс додаје много детаља у своје свирање. Ови детаљи стварају динамику и држе пажњу докле год песма траје. И ти детаљи никад нису прости, увек су комплексни и сложени, што још више додаје лепоти његовог свирања. Једна тајна Џимијевог свирања јесте растављање акорда. Одсвирао би једну ноту или део акорда и оставио би га да се чује у позадини, док би од остатка акорда направио прелепу мелодију. Најбољи пример овога је ,,Little Wing“ која је један од најлепших композиција икада написаних за гитару.

Прелепа мелодија у том уводу може да вас одведе у неки потпуно други свет. И кроз строфу Хендрикс наставља да комбиује акорде и трилере и додаје хиљаде малих покрета и звукића који стварају хармонију која хипнотише. Један од разлога због којег је могао да свира и раздваја акорде без много муке, јесте да је користио палац. Традиционално, палац се не користи на пољима, да би се стискале жице, али Џими није марио за тиме, већ је користио палац како би притиснуо најдебљу жицу. То му је омогућило да има бас ноту, која много додаје ритму.

Иако је његова техника свирања импресивна, имао је нешто што је такође било од огромног значаја за његово свирање. Он је схватио да је електрична гитара једна врста технологије, у то време је мало људи то разумело. Баш зато што је то разумео, почео је и да користи и усавршава ту технологију. Користио је ручку и новонастале педале, које су једним додиром стопала мењале комплетан звук. Неки од звукова чији је Хендрикс пионир су били фаз, овердрајв, и дисторзија. Послушајте коришћење педала и ручке у песми ,,Voodoo Child“.

Такође, његово извођење песама уживо је увек невероватно. Ниједна песма не звучи исто, јер сваки пут кад је свира, дода нешто ново или импровизује соло или неки део у песми. Одличан пример његовог свирања уживо је извођење америчке химне на Вудстоку. Користи ефекте и ручку да би направио атмосферу рата и падања бомби, јер је још увек рат у Вијетнаму био у јеку.

И то није једини пут да је правио атмосферу користећи своју гитару. То је радио више пута, поготово на концертима где је покушавао да прогура своје антиратне поруке. Добар пример овога је имитирање митраљеза у песми ,,Machine Gun“.

Али, да ли постоји песма која садржи све елементе Џимијевог ненадмашног свирања? Па постоји! Његов ванземаљски добар препев чувене песме Боба Дилана ,,All Along The Watchtower“ о којој сам већ писао, па ако нисте, прочитајте и тај чланак. Џими је знао да је Диланова песма генијална и зато је дао све од себе да би је учинио још генијалнијом. Да ли је успео? Свакако! Диланова песма је минималистичка са свега 5 елемената, док је Џими додао још сто малих и на први поглед неприметних елемената који су тотално променили песму. Упоредите их сами.

Разлика је огромна. Док у Дилановој верзији минимализам ствара лепоту, у Хендриксовој је баш супротно. Користи све своје таленте да би ту песму одвео на виши ниво. У строфама свира компликоване акорде и користи технику растављања за још бољу мелодију. Док, између прве и друге строфе, свира мали, али енергичан соло који је препун повлачења и јуришања руке по врату гитаре. Песма има 3 солаже, од којих свака показује различите ствари у којима је Џими ненадмашив, и показује нам да Џими може да контролише тон онако како он то жели. У другом солоу је чак користио упаљач као слајд да би створио специфичан тон. Други соло је симфонија сам по себи. Састоји се од хиљаду малих идеја и техника што ствара осећај као да га свира више гитариста, а не један. Док на последњем солоу помера границе свог инструмента како би направио кулминацијску експлозију.

Џими је био, мало је рећи, мајстор свог инструмента. Променио је начин на који гледамо гитару данас. У овом чланку ја сам само започео тему о којој бих могао да пишем данима. Ако хоћете да доживите Џимија онако како треба, пустите неку песму или цео албум, седите, удубите се и дивите.