Током читања лектире, водићете дневник у коме ћете бележити своја запажања. Зависно од групе у којој сте, ваше читање и бележење биће усмерено на одређени лик у роману.

Бележићете све што вам се учини важно за тај лик, као и своја запажања и размишљања о њему. У дневник можете уносити и цитате, али је важно да се у њему види ток читања дела и ваше промишљање о њему.

Славонско-подунавски полк

Сама спознаја да је ово познато дело Милоша Црњанског написано 1929. године није будило у мени жељу да га прочитам. Али као једно савесно дете, ученик, навикнута да испуњава своје школске обавезе, невољно сам кренула у читање ове књиге. Након прочитаног првог поглавља, схватила сам да постоје нека дела која су безвремена, увек занимљива и могу бити актуелна.

***

Вук Исакович се спрема да се нађе са пуком.
Пук се скупљао из разних села славонских и сремских, да би под његовим вођством пошао у град Печуј, где је имао да издржи преглед пре него што га упуте да стигне логоре Карла Лотариншкога, који је био истурио своје претходнице на Рајну, до Штукштате, под командом генерала фелдмаршала барона Јохана Леополда Беренклау.

***
Иако прво поглавље не описује нека дешавања везана за лика који ја пратим, сам опис тог јутра, његовог опраштања са женом и децом, братом, је оставио на мене велики утисак. Имала сам представу како би то утицало на мене у том моменту да сам се ја нашла у таквој ситуацији.

***

Изненадио ме је опис уласка пука у Печуј. Мислила сам да ће они као “прави војници“ ући дисциплиновано и послушно под командом свог вође. Али ипак, они су били само људи који су били мобилисани и поведени у непознато. Људи који нису навикли на војнички живот, пун физичког напора, не спавања, а успут све то по киши, сунцу, ветру, људи који су испољили најгоре људске особине, као што су крађа, силовање. У свом том суморном опису, има и описана једна, по мени смешна, ситуација.

***
„Последњег, Исаковичевог слугу Аркадија, ухватише тек усред бела дана, већ у близини логора. Био је потерао крмачу, везавши је за ногу. Мирно, тепајући јој и певајући кроз нос, штуцајући гласно целим путем. Дуго му је требало да превали пут, од једне крчме у доњој вароши где је био украо живинче, до последњих кућа близу логора. Чињаше се трезан и спокојан, и свет, који је те ноћи дуго бдио иза замандаљених врата, пропуштао га је, у недоумици. Био је потпуно безбрижан и кад су стражари почели да га опкољавају. Нити је 17 викао, нит се освртао. Лењ, толико лењ да га је крмача трзала и вукла, гегао се за њом сатима, тепајући јој миле речи, док није нај- после сасвим ућутао. Прошао је тако ћутке, а погнуте главе, добрих пола сата за крмачом, цео пут од великог студенца, код градске капије, до дрве- ног крста, пред гробљем. Свет је ишао за њим, не усудив се да га заустави. Тад, изненада, кад крмача застаде, он се стропошта на њу и претури. Није више био пијан, али беше заспао од лењости, у ходу. Тај је једини дочекао да се сасвим раздани и да га обасја сунце.“

***

Иако се већина недолично понашала, свима је опроштено осим Секули, који је кажњен шибањем од стране целога пука. Сама помисао на то шта је он урадио, што није описано већ само речено једном речју, у мени је изазвало језу.

Нема смрти – само сеоба има

„Голог до паса, понесоше човека затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће, као гране врба…
Кад му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника. Први га, невешто, ошину по глави. У коси је прут расцепио кожу, али врло кратко, тако да се на челу јави само танки млаз крви.

Добошари почеше да лупају. За тренут широм отворених очију, стаде, у том га други ошину по сред лица, тако да усне препукоше и да крв шикну. Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима. Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија, на ветру. Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати му вид и снагу и он као безуман, гурнут, понова потрча. Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе. Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава. Млатарајући везаним рукама и стискајући их на очи, које су биле обневидиле, није више трчао, већ је падао, тетурао се и бауљао, пун танких поточића и извора крви. У журби и гађењу да што пре ударе, два реда војника изударала су једно друго, помешавши се у клупче над њим, кад је пао. Искидане коже на потиљку и плећима, где је, у малим комадићима, као залогаји, испало крваво месо, погнуте главе, обнезнанио се од бола, при крају. Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова. Све се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и везивао, не могавши да му нађе ни нос, ни уста, ни очи, ни уши.“

***

Пре него што сам прочитала опис самог кажњавања, помислила сам да је казна шибањем блага за наношење физичког и психичког бола некој особи. После прочитаног одломка где Секулу кажњавају, на тренутак сам помислила да је казна ипак довољна а на моменте можда и претешка…


Вук је схватао бесмисао рата, зашто, где и за кога гинути, падати, проливати крв. Који је био његов мотив и циљ у том рату? Он се надао унапређењеу… али од тога ништа.

„Рат се састоји у томе, да се људи, мада једни друге не познају, међусобно убијају на заповест људи који се врло добро познају, а узајамно се не убијају“ (Алберт Ајнштајн)

***

Следеће поглавље, када се Секула вратио кући, ми није било баш занимљиво. Схватила сам да је и тада било преношење информација као данас, са тим да су тада информације путовале споро, а данас брзо. Оно што ми је било занимљиво је опис реакција људи на помисао да се појавио вампир у селу, како је Ананије ишао на Дафинин гроб са колцем и секиром… Старим, провереним, народним леком против вампира… ГЛОГОВИМ КОЛЦЕМ.

***

У последњем поглављу могла сам да осетим његову тугу, разочарење, празнину, иако се вратио у родни крај својој кући. Опис јутра његовог одласка је исти као и опис његовог повратка.

„Киша је и то вече падала.Све је било као и при његовом поласку. Магловити врбацииспараваху се, облаци се спуштаху све наниже. Земља је била тамнавлага, невидљива и кишовита.“

У свом бесмислу рата, заносио се одласком у Русију. Можда је то представљао звезду водиљу према којој је „ишао“, због које је истрајавао, преживљавао…

***

Начин на који је ово дело написано ми се не допада, јер су реченице предугачке, са пуно зареза и са превише описа и детаља у описима. Ваљда смо ми истант генерација која воли све да им је јасно и кратко описано.

А можда ја нисам поетска душа.

Advertisements