На једном од уводних часова српског језика и књижевности покушали смо да одговоримо на питање: Зашто читати књиге? Ово питање је данас, чини се, актуелније него икад. У добу свеопште дигитализације, када је информација оно што се сматра највреднијим, мало ко посеже за књигом, а читање текста дужег од једног скрола мишем, сматра се губљењем времена.
Има ли књига будућност и може ли технологија надоместити читање? Како би изгледао свет без књиге?
Одговоре на ова питања потражили смо преко пута школе, у Народној библиотеци Вељко Петровић. Наша домаћица, Милка Родић, упознала нас је са прошлошћу ове библиотеке и показала на који начин се означавају књиге у њој. Затим смо погледали кратак филм „Последња књижара“, чија је радња смештена у будућност – у свет без књига.
О филму, али и о томе шта добијамо читањем књига, разговарали смо у дворишту градске библиотеке, које носи назив Вељкова башта.
Борхес је рекао да рај замишља као својеврсну библиотеку. Амбијент у коме смо разговарали о књижевности заиста подсећа на рај.
