Разговор са Михајлом Матковићем, учеником трећег разреда наше школе, који је недавно боравио у истраживачкој станици  Петница

За почетак нам реци шта је заправо Петница?

У недостатку боље речи, Петница је рај. У слободно време уме да буде и истраживачка станица, самостална организација, осмишљена како би заинтересовани млади научници проширили своје знање из одређених области. Налази се у близини Ваљева, и њено окружење пружа доста могућности у практичном раду.

Да ли је било тешко упасти у тај мали круг полазника семинара? Је л’ била велика конкуренција?

Тачан број кандидата не знам, али број чланова жирија који су бирали полазнике броји на десетине. Наравно да је било густо, јер постоји на хиљаде изванредних људи који су компатабилни за тако нешто, али сви ми који смо писали пријаве знали смо да сви кандидати не могу бити позвани.

Шта је било потребно за упад?

Мислим да је за упад потребна пре свега заинтересованост за неку научну област, одређено предзнање, спремност на интезиван рад, доза радозналости и квалитетна пријава (добре препоруке, лепо написан есеј и аутобиографија).

17668590_162187504303000_563776101_o
Истраживачка станица Петница

Да ли мислиш да би требало више информисати ученике о таквим неким догађајима и прилици да учине нешто више осим учења за школу, у овим годинама?

Наравно. У нашој школи, као и у многим другим школама широм Србије, ученици и нису били обавештени о конкурсу, а претпостављам да је разлог томе незаинтересованост професора и то што постоји обичај да су само одлични ученици потенцијални кандидати у њиховим очима. Ја сам, рецимо, био веома близу опомене из математике док сам писао пријаву, а сада, након зимског семинара чак и имам једну.

Реци нам којих све семинара има и причај нам мало више о твом. Колико је кандидата било, шта сте изучавали… Мислиш  ли да си научио нешто ново и проширио своје видике и занимања својим одласком тамо?

У Станици постоји двадесетак семинара, из области природних, друштвених и математичко-техничких наука – од биологије и хемије, преко лингвистике и психологије, до рачунарства и електронике. Постоје и интернационални летњи семинари, као и Летња научна школа за основце и наставнички семинари. Ја сам био на зимском семинару лингвистике на којем је било још 29 полазника. Руководилац семинара је буквално геније, сарадници су много кул људи, нешто старији од нас, а ни предавачи нису за бацит’. Израђивали смо и семинарске радове, конкретно моја тема је била деикса, а у помоћ су нам прискакали сарадници, без обзира које је доба ноћи.
Када сам писао пријаву, двоумио сам се између психологије и линвистике, и можда сам мало и био разочаран када сам видео да нисам упао на психологију, али сада не жалим уопште. Моја љубав су и језици и то је оно чиме бих могао да се бавим у будућности.
Предавања, сама по себи су била занимљива, понекад напорна, покрили смо доста тога, али за недељу дана сам научио више него што бих запамтио на стандардним часовима у било којој школи.

Каква је атмосфера у истраживачком центру и јеси ли стекао нова познанства?

Једном када упаднете на неки од семинара из области коју волите, мислим да је упознавање непотребно, зато ја те људе не бих назвао „новим познанствима“ – то су на неки начин ваше сродне душе. Самим тим, уз сву генијалност сарадника и руководиоца, атмосфера за рад је савршена, а како су то не само интелигентни, већ и емоционални интелигнетни људи, са свима кликнете аутоматски. На пример, први дан боравка у Станици, након „упознавања“ које ја зовем „чиста формалност“, играли смо једну игру. Поента игре је да, пошто нас је тридесет редом бројимо до тридесет. Али, жмурећки. Постојале би паузе између два броја, наравно постојала је и тензија, неизвеснот, нервоза и несигурност. Наиме, ако би више од једне особе изговорило неки број, игра се прекида и крећемо испочетка. Циљ игре је био да научимо одмах да се ослањамо једни на друге и да се ускладимо, да размишљамо као једно. Након хиљаду покушаја, то смо и успели. И заиста, људи које тамо упознате су људи на које можете да се ослоните УВЕК, чак и жмурећки.

Какве утиске је Истраживачка станица Петница оставила на тебе?

Кући сам понео такве утиске, да у средњу школу и даље идем само из једнг разлога – да могу и следеће године да се пријавим, без обзира на пролазност или непролазност на следећи семинар. Напросто, више ништа нема смисла.

Да ли намераваш да се бориш за упад на следећи семинар?

Не намеравам. Већ увелико довршавам семинарски и чекам да ми доделе ментора за израду следећег семинарског рада, на тему Вештачки језици. Петница је једно од најлепших места на којима сам био, тамо су најлепши људи које познајем и циљ је отићи поново. И опет након тога. #goingforit

Advertisements